Kažu da muškarci čine život lepšim. Ja kažem – muškarci čine život slađim. Ali kao i svaki desert, pitanje je: da li su vredni kalorija?
Jer, budimo iskrene – muškarci su često poput tiramisua. Deluju slojevito, sofisticirano, navodno imaju dubinu… ali na kraju se sve svodi na piškotu natopljenu prošlim traumama. Ili su kao makaronsi – preslatki, preskupi i nestanu u jednom zalogaju.
A mi? Mi kao dobro vaspitane devojke sedimo za stolom života i verujemo da je večera nepotpuna bez tog finalnog slatkog zalogaja. Čak i kad znamo da će nam izazvati emotivni karijes.
Problem nastaje kada desert proglasimo glavnim jelom. Kada se prema muškarcima ponašamo kao da su izvor proteina, umesto šećerni dodatak. Kada ih stavljamo u centar tanjira, a zapravo su oni predviđeni da budu sa strane, uz kafu, kao sitnica koja nam ulepša dan – ne kao smisao života.
Jer, hajde da se zapitamo: da li nam zaista treba muškarac da bismo bile kompletne? Ili smo jednostavno naučene da svaka večera mora da ima kraj u vidu torte, kolača, ili barem kugle sladoleda zvane – on?
Možda je vreme da redefinišemo meni. Da ljubav bude glavno jelo, prijateljstvo vino, karijera predjelo, a samouverenost začin koji sve povezuje. A muškarci? Neka ostanu desert. Lepi, poželjni, ali apsolutno nepotrebni za preživljavanje.
I dok sam grickala poslednji zalogaj čokoladne torte, pomislila sam: ako su muškarci desert, možda je vreme da prestanemo da budemo devojke koje mole za slatko – i postanemo žene koje biraju da li će ga uopšte naručiti.