Postavila sam sliku na feed. Par lajkova, par šturih komentara i osećaj da niko zapravo nije primetio. A onda – ista ta slika na story-ju. Odjednom – desetine pregleda, stari poznanici, bivši ljubavnici, koleginice koje jedva da me pozdrave na ulici… svi tu, prisutni, ali nevidljivi.
Shvatila sam da feed danas znači priznanje. Lajk je mali potpis, potvrda: „Ja sam ovde i svi mogu da vide da te pratim.“ Story, s druge strane, nudi savršen alibi. Možeš da gledaš, da posmatraš, da budeš voajer – a da pritom ništa ne ostaviš iza sebe. Nema traga, nema obaveze, nema hrabrosti.
I tada sam shvatila još nešto – vidljivost i podrška nisu ista stvar. Ljudi će te videti, gledaće svaki tvoj potez, svaku objavu, svaku promenu. Ali podržati? To je već luksuz. Podrška traži hrabrost da se istupi, da se pokaže stav, da se prizna da ti je neko važan. A upravo je to ono što većina izbegava.
Možda je to nova filozofija našeg vremena – svi žele da gledaju, ali niko ne želi da bude uhvaćen. Kao da smo kolektivno postali voajeri tuđih života, ali bez spremnosti da stanemo iza onoga što gledamo.
Jer lajk danas nije samo klik. Lajk je poruka. Lajk je javno priznanje. I zato ga ljudi štede, kriju, uskraćuju. Dok je pogled na story siguran, tih, nevidljiv. Možeš da znaš sve o nekome, a da taj neko nikada ne zna da si bio tu.
I dok sam posmatrala listu onih koji su gledali, a nikada nisu „lajkovali“, zapitala sam se: da li su lajkovi postali najskuplja valuta našeg vremena? I još važnije – da li je naš najveći problem to što nas svi vide, a retko ko zaista podržava?