Kažu da suze nisu slabost, već način da se ispere bol. Ali ja sam se uvek pitala – da li suze zaista brišu tugu ili samo razvodnjavaju šminku?
U jednom trenutku plačeš zato što ti je neko slomio srce, u sledećem brišeš maskaru sa obraza i primećuješ da ti oči nikada nisu izgledale jasnije. Ironija života – najčistije vidimo tek nakon što nam se pogled zamagli.
Uvek sam verovala da postoje dva tipa žena. One koje se predaju svom bolu i zauvek ostaju zarobljene u njemu… i one koje plaču do poslednje suze, a onda ustanu, obuju omiljene štikle i nastave dalje kao da im je bol bio samo obavezna stanica na putu.
I baš te druge žene postaju najopasnije. One ne traže spas u tuđem zagrljaju, ne čekaju viteza na belom konju, niti se vraćaju po mrvice pažnje. One znaju da je suza kapitulacija trenutka, a ne života. I zato, kad jednom krenu dalje – ništa ih više ne može zaustaviti.
Možda zato muškarci najviše strahuju od žena koje su plakale. Jer, kada je žena preživela sopstvene suze, preživela je i njih. Posle toga – ona je slobodna. Slobodna da voli, da bira, da napusti, da započne iznova… i slobodna da nikada više ne pristane na manje od onoga što zaslužuje.
A onda sam se zapitala:
da li su zaista opasne žene one koje nikada ne plaču…
ili one koje, posle plakanja, postanu najlepša verzija sebe – nedodirljive, neustrašive i slobodne?