I možda je baš u tome čar — u tom spletu različitosti i sličnosti, u onim trenucima kad se u tvom osmehu prepozna moj, a u tvom pogledu moje sećanje.
Danas puniš trideset.
I dok te posmatram, ne vidim više onu devojčicu koja me nervirala što nosi moje stvari, već ženu koja je pronašla svoj ritam. Koja više ne trči da stigne sve, već ume da zastane i udahne. Koja zna da ne mora uvek da bude jaka — jer i nežnost je snaga, samo u tišoj formi.
Trideset je čudan broj.
Dovoljno godina da znaš šta ne želiš, a još uvek dovoljno mladosti da veruješ u sve što možeš.
To je vreme kad prestaješ da se meriš po tuđim merilima. Kad počinješ da biraš mir umesto drame, istinu umesto utisaka, i sebe — umesto onoga što bi drugi želeli da budeš.
Ponosna sam na tebe.
Na sve tvoje borbe koje niko nije video, i na sve tvoje pobede koje si slavila tiho, u sebi.
Na tvoju hrabrost da se iznova pronalaziš.
Na tvoju veru da ljubav, bez obzira koliko puta zaboli, uvek zaslužuje novu šansu.
Na tvoju sposobnost da oprostiš, ali i da odeš kad te više ništa ne zadržava.
Trideset nije kraj mladosti — to je trenutak kad prestaneš da tražiš potvrdu da si dovoljno dobra.
Kad shvatiš da ne moraš nikome ništa da dokazuješ, osim sebi.
I kad znaš da si baš tu gde treba da budeš, i da će sve što dolazi — doći kad bude vreme.
Zato, sestro moja, neka ti ova godina bude nežna.
Neka ti donese mir u mislima, osmeh bez razloga i ljubav bez borbe.
Jer ti si od onih žena koje ne treba da se menjaju — već samo da još više zasijaju.
Srećnih trideset.
Tvoje su, i samo tvoje. 🌷