Danas sam gledala predstavu koju nisam režirala.
Na sceni — ljudi koje sam učila da hodaju, da govore, da rade.
Ljudi koje sam podizala dok su još verovali da se uspeh meri hlebom, a ne karakterom.
Danas su ti isti glumci igrali ulogu protiv mene.
I to loše.
Ali dovoljno prljavo da se za novac aplauz ipak čuje.
Svedočili su protiv mene.A za njega — čoveka koji je nekad bio moj nasilnik, sada je njihov spasitelj.
Čudna je ta matematika izdaje: što manja cifra, to veći gubitak časti.
I kad sam ih posmatrala kako se preznojavaju u svedeničkoj klupi, nisam bila besna.
Bila sam zgađena.
Jer nije strašno kad te neko mrzi — strašno je kad te neko izda za sitno.
Nekad sam verovala da su ljudi vođeni srcem.
Danas znam da su mnogi vođeni strahom, interesom i jeftinim ambicijama.
Prodaju se za dnevnicu, a izgube večnost.
I dok su govorili, gledala sam ih i mislila:
“Koliko košta tvoj mir, dušo? Koliko vredi tvoja laž?”
Neki su se prodali za hleb, neki za pažnju, neki za iluziju moći.
Ja za to nemam cenu.
Možda zato i sedim sama na ovoj strani, ali bar ne moram da glumim žrtvu dok zapravo jesam čovek bez kičme.
I kad se sudnica ispraznila, a laži se razletele kao muve oko raspadnutog morala, ostala je samo tišina.
Tišina — u kojoj sam čula sebe kako dišem.
I to mi je bilo dovoljno.
Jer ja nisam izgubila.
Oni jesu.
Jer duša, jednom prodata, više se ne može otkupiti.
A ja?
Ja sam samo shvatila da je najskuplji luksuz — ostati čist.
I da istina, kad je gola, i dalje izgleda bolje od svake laži obučene u sako.