Kažu da je oproštaj sloboda. Da je plemenitost. Da je znak veličine.
Ali niko ne kaže da svaki oproštaj odnese sa sobom po jedan deo nas – i ostavi prazninu koju je sve teže popuniti.
Prvo oprostiš sitnicu. Nešto što „nije vredno svađe“. Onda pređeš preko nečeg malo većeg, jer – „ljudi greše“. A zatim se nađeš u lavirintu izgovora koje si sama izmislila, ubeđujući sebe da si ti ta koja je mudrija, strpljivija, bolja.
Ali šta kada se u tom lavirintu izgubiš?
Kada prestaneš da prepoznaješ sebe u ogledalu jer si sve svoje granice srušila – da bi drugome bilo udobno?
Oprostiti je lako. Teško je povratiti sebe nakon što si previše puta oprostila. Jer svako „u redu je“ koje izgovoriš, a srce zna da nije u redu – postane rana.
A rane, ako ih ne lečiš, prerastu u ožiljke koji ti šapuću da si se negde usput – predala.
Možda je pravo pitanje:
Ne koliko puta možemo oprostiti.
Nego – kome uopšte dajemo pravo da nas toliko puta povredi?
Jer oprostiti je ljudski.
Ali sačuvati sebe – to je božanski.